Zašto treba ići redovno na kontrole?

http://www.cancertodaymag.org/Fall2014/Pages/Late-Effects-Childhood-Cancer-Treatment.aspxNakon završetka lečenja, verovatno bismo najviše voleli da se vratimo svom pređašnjem životu, zaboravimo period bljuckanja i mučnina zbog hemoterapija, potisnemo sva bockanja i ostale intervencije kroz koje smo prošli, ali to ipak ne možemo.

Ono što sledi jeste period prilagođavanja glupim pitanjima i komentarima, čekanje da nam poraste kosa, prelazak na režim zdrave ishrane, i ono što nas nekad najviše smara – kontrole!

Ukoliko smo lečenje završili kao jako mali, normalno da će roditelji voditi računa o svemu, naše je samo da „poturimo“ prst ili venu da nas bocnu, da radimo šta nam kažu kad odemo na magnetnu rezonancu, skener, rendgen itd. Ali već od četrnaeste godine, imamo pravo da sami odlazimo na kontrole, da se sami zanimamo za svoje zdravstveno stanje i postavljamo pitanja. Većina ipak odluči da i dalje odlazi sa roditeljima na kontrolu, i to je sasvim u redu, ukoliko ćemo se tako osećati prijatnije i sigurnije. Osim roditelja, na kontrolu možemo ići i sa nekim drugim, to može biti baka, deka, tetka, brat, bilo ko ko će nam olakšati tu situaciju. Verovatno vam je poznat onaj osećaj u stomaku veče pred kontrolu, a zatim i misli o tome da li će sve biti u redu, pa strahovi od vađenja krvi i slično. Zato je važno da pronađemo neki svoj način na koji ćemo se izboriti sa tim stresom. Ne smemo predviđati loše scenarije u svojoj glavi, već se truditi da budemo što pozitivniji i da što smirenije prođemo kroz tih par sati koliko traje frka oko kontrole.

E sad, zašto je uopšte važno da redovno odlazimo na kontrole? Najveći deo odgovornosti za naše zdravstveno stanje snosimo upravo mi. Ukoliko sami ne obratimo pažnju na znake koje nam šalje naše telo, teško da će neko drugi (pa čak i roditelji) moći da urade to za nas. Iako nas smara sva ta papirologija, putovanje i trčkaranje po bolnicama, to je zapravo nešto najbolje što možemo da uradimo za sebe.

Kada je period lečenja gotov, to ne znači da smo sa glupim rakom završili zauvek. Naime, sve te terapije koje smo primali, ponekad mogu da izazovu i neke neželjene efekte koje nazivamo „dugoročnim posledicama“. Posledice su razlikuju od jedne do druge vrste bolesti, to mogu biti problemi sa srcem, plućima, sterilitet, oštećenje vida, sluha itd. Ovo naravno ne znači da će svako imati neku posledicu, već samo da ta mogućnost nije isklučena. Tu je naravno i opasnost od recidiva, tj. mogućnost da se bolest vrati. I kao što je vrlo dobro poznato, sve što se na vreme primeti – veća je šansa da će se lakše izlečiti. Baš iz ovih razloga je važno da redovno odlazimo na kontrole.

Kada napunimo osamnaest godina, uglavnom menjamo svog hematologa/onkologa, prelazimo na odeljenje za odrasle. Ovaj proces tranzicije često zna da bude veoma stresan, izgubimo se u papirima, ne znamo kome da se obratimo, ne znamo gde treba da idemo… Jedino što tad možemo da uradimo jeste da pre nego što nas prebace, postavimo gomilu pitanja svom pedijatrijskom hematologu ili onkologu o tome šta nam je sad činiti, da li zna nekog doktora za odrasle kojeg može da nam preporuči, kakve kontrole sada možemo da očekujemo itd. A zatim da pratimo uputstva i polako skupljamo sve potrebne papire. Ovo zna jako da smara, ali nema nam druge nego da to obavimo.

Još jedna važna stvar jeste da se ne stidimo da pitamo našeg doktora sve što nas zanima. Zapamtite da ne postoje glupa pitanja, i da će vam odgovor lekara mnogo značiti u otklanjanju nekih strahova. Kontrole su nešto kroz šta svi prolazimo, nešto što je dobro za nas, što će nam pomoći da kvalitetnije i zdravije živimo.

Srećno na sledećoj kontroli! 🙂

0
image_pdfimage_print

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

WP-Backgrounds Lite by InoPlugs Web Design and Juwelier Schönmann 1010 Wien